Moja Anči

 

Oduvek sam voleo male pse. Kao mali od tate sam za rođendan dobio kratkodlakog jazavičara koji je bio sa mnom čitavo moje detinjstvo. A onda me je jednog dana zauvek napustio. Uginuo je u svojoj 12 godini.
Nisam mogao da zamislim svoj život bez psa, tako da sam od prijatelja dobio na poklon ženku mešanca. Nadao sam se da će biti niskog rasta jer joj je mama neka vrsta terijera, nalik jazavičaru.
I sve je bilo lepo, Anči je došla u maloj kutiji za cipele, bila je crna i prava debeljuca. Volela je da istražuje, njuška, ponekad bi se jednostavno negde izgubila i ne bi je bilo po sat vremena.

Kako je vreme prolazilo Anči je sve više i više rasla. Dobijala je na težini, noge i rep su joj najviše rasli. Bilo mi je čudno jer joj rep bio jako velik, za razliku od njene mame koja je sva sitna sa malim repom i kratkim nogama.

Sa napunjenih godinu dana, Anči je bila mnogo veća nego što sam očekivao. Zaključio sam da je dosta toga povukla na tatu i da liči na crnog labradora.
Ubrzo se od Anči nije moglo živeti. Skakala je na sve što uđe u dvorište, lajala i noći i danju, pa su komšije ludele i dolazile da pitaju da li se njom sve u redu. Ali nikog nije ujedela. Samo je htela da se mazi ali su je se mnogi bojali jer je bila baš krupna.
Često kažem da repom udara kao dinosaurus :). I zaista, ima dugačak, snažan rep i dugačke noge kao trkački pas. Nikada nisam otkrio sa kim joj se mama uparila.
Ko god bi je video rekao bi da izgleda kao pravi ptičar.

Sada Anči ima 3,5 godine, i nažalost na lancu je jer je se svi boje. Ali redovno je puštam da trčkara po dvorištu. Obožava da se igra sa loptom, mada kada joj bacim i kad je dohvati ne zna da mi da loptu, već trči sa njom u ustima po čitavom dvorištu. Nisam želeo da je nešto posebno treniram. Želeo sam da ima normalan i opušten život. Međutim, kad god bi je pustio i rekao „boks Anči“ ona bi otrčala do kućice i ušla pravo u nju, čekajući da je vežem. Sa godinama se malo smirila ali se i dalje ponaša kao kuče. Izgleda da je još u pubertetu. :)

Mnogi su mi predlagali, znajući koliko volim male pse, da Anči poklonim nekom, ali ja sam je zavoleo i ne bih je nikom dao. Samo se nadam da neće više rasti.
A možda joj uskoro i nabavim drugara ali ovog puta pravog jazavičara.

Petar

Komentari