Priča o mačku Sivom

Pozdrav ekipi moje oaze. Evo jedne lepe i istinite priče o pravom zvrčku, mačku Sivom :)



Mjau svima! Moje ime je Sivi, a moj kum je ujedno i moj brat Ivan. Još kao malog, tek odvojenog od sisanja, usvojila me je mama Gordana. Kako sam odmah hteo da privučem pažnju, čim sam stigao u svoj novi dom, odmah sam se sakrio u mama Gocinoj polici sa knjigama i počeo da učim pravila lepog ponašanja. Iako su pokušali da me odvoje od gradiva, nisam odustao, već sam se ubrzo vratio tamo. Nakon višesatnog iscrpnog učenja bontona, izašao sam da malo okvasim grlo i to veoma oprezno da slučajno ne probudim moju porodicu u sitne sate. Uz to sam nešto i gricnuo, a zatim se ponovo vratio na učenje jos otprilike 2 dana. Noću sam u međuvremenu, najglasnije ponavljao utvrđeno gradivo, ovog puta ne mareći baš za usnulog brata i mamu. Mama mi je zatim privezala za konac jednu lopticu i ostavila da se igram u pauzi između učenja, što sam ja i iskoristio. Kako sam već naušio ko azbuku pravila lepog ponašanja, počeo sam i da se pristojno ponašam. Trljao sam se o svoju porodicu, dozvoljavao im da me pomaze, momentalno sam se navikao na posip, a uz to sam i polako, ali sigurno, bio tih tokom noći i ušuškan pored moje mame Goce.

Goste od početka nisam voleo, pa i dan danas. Mama i brat uvek njima poklanjaju pažnju kad dođu.S toga, u znak bunta, redovno pobegnem i sakrijem se u mamin kauč ili iza kreveta svog brata. Ako čujem iz sobe da pričaju o meni, udostojim se, pa nekad i izađem i pozdravim gosta. Ipak, ako osetim da se nešto ukusno spremilo, ne marim za to ko je u kuhinji. Kada nekog vidim po nekoliko puta, desi se i da mu priđem i pozdravim ga odmah, kako uvijanjem oko njega, tako i uvlačenjem ili grebanjem njegove obuće. 

Najvise volim da jedem sve.S obzirom da je Ivan rekao mama Gordani da mi smanji hranu, morao sam da preduzmem prinudne mere.Počeo sam da kradem hranu, ali onda zbog debljine, nisam mogao da dohvatim mesto na kome je stajala meni omiljena hrana za mace.No, kada mama čisti ribu ili povrće, uvek sam negde u blizini i vrebam šansu da ukradem poneki zalogaj.

Nekoliko puta mi se desilo da obavim nuždu van svog velikog posipa u obliku letećeg tanjira. Centrifuga i zatvorena vrata su me bile omele u mom pokušaju, pa sam se olakšao oba puta ispred bratovljevih vrata. Nije me sprečio ni prekor mog brata Ivana da prestanem, tako da sam više puta jednu krpu, tik pored posipa, overavao.


Kad nemam obaveza, što nije uopšte redak slucaj, obožavam da se sakrijem iza nekih vrata, gde uzbuđeno čekam da prođe moj stariji brat da mu skočim na nogu. On to prezire, ali ja to radim iz inata i nema te sile koja ce me spreciti u tome. Dobro, možda ima, kad me malo poprska vodom. On verovatno misli da cu ja da prestanem, ali ja i dok vam pišem ovo, ne zna da mu spremam sačekušu kad dođe da ruča. Ipak, najviše volim da kad ustanem ili kad moj brat Ivan ili mama dodju iz grada, da im se uvijam oko nogu, kako bi oni videli da su mi baš nedostajali. Ako kojim slučajem neko od njih ode u kupatilo ili u sobu s vrata, a da me ne pomazi, iz petnih žila ih dozivam da obave svoju "duznost". Međutim, u svakom slučaju, vrlo brzo se organizujem, kako bi napravio sačekušu,uglavnom Ivanu. Kada sam upoznao Ivanovu devojku i kada sam video kako on na mene ne obraća tad pažnju, toliko sam pobesneo da sam razbio jednu austrijsku vazu koju je moja mama dobila pre 20 godina, a uz to sam i nekoliko kaktusa sa mamine police oborio. Ivan je baš bio ljut zbog toga, kao i moja mama, ali meni je najbitnije bilo da sam skrenuo pažnju na sebe. Čak sam nekoliko puta i na nogu Ivanove devojke nasrnuo da ga malo pusti da se igra sa mnom.

 
Pre nekoliko meseci su me vodili kod lekara da me vakcinišu,kastriraju i ugrade čip.U nekoj torbi, na putu za bolnicu, neka deca su htela da me maze, ali ja to nisam dao.Iskustvo iz bolnice je nešto najgore u mom zivotu sto se desilo, ali sam se poneo hrabro. Doktor Momčilo, a i njegova žena su bili fascinirani i mojim izgledom, ali i hrabrošću. Secam se da sam nakon operacije bio veoma ošamućen, ali sam i pored toga, gegajući se po stanu, hteo da se druzim sa ukucanima. To je bio period u kome mi nije padalo na pamet da jedem. Kao da sam znao da se prethodnih meseci svog života dobro nakrkam, pa da pauziram nekoliko dana. Biću iskren i rećiću da sam tada imao najveću mogucu paznju i negu svoje porodice, ali sam ipak morao jos jednu bocu da dobijem, kako bi mi se povratio apetit. Iako sam načuo da nakon ovih stvari nemaš više puno energije za ludorije, pored svega što pretrpiš, nije mi puno trebalo da nastavim po starom, da ludujem i da budem privržen porodici. 

Terasa je postala moja soba. Ako su vrata otvorena, po ceo dan i noc lovim muve, komarce, grickam cveće da me niko ne vidi i izležavam se na jednom komodi. Ponekad se opuštam i u korpi za cveće na terasi sa spoljne strane. Zimi ne izlazim na terasu, jer je hladno, tako da tada vreme provodim najviše pored TA peci. Moja kutija je puna igračaka. Od loptica od folije, preko moje, sad vec stare loptice sa kanapom, pa do lasera(uf, tu crvenu tačkicu ću uhvatiti kad tad!), pertli, privezaka, kao i papirnih aviona koje mi baca moj brat. No ipak, kad vidim da mama sedne da gleda TV, legne popodne da se odmori ili uveče da spava, automatski sam u njenom krilu ili pored njenih nogu, uglavnom ušuškan u ćebe. Volim da budem i na prozoru i najviše da gledam ptice i ponekog svog prijatelja. Nervira me mreža koja je tu postavljena, ali sam jedanput uspeo da izađem na klimu spolja, pa je moja mama htela da padne u nesvest kad me je videla da uživam protegnut sa spoljne strane.

Ja sam sada već godinu dana u svom novom domu i pomalo mi je žao sto neću naći neku devojku, ali ipak, ne mogu da se žalim na to, jer mi moja draga porodica pruža toliko ljubavi i pažnje da se i ne sekiram previše sto ću ostati sam. Ovom prilikom ih pozdravljam, kao i redakciju i čitaoce sajta.

Sivi